„Krvavi Badnjak“ – hapšenja sitnih riba
17. novembar 2018.
Marina Alilović je rođena u Križančevom Selu 1993. godine koja će istoriju tog kraja obeležiti krvavim zločinom. „Kako sam odrastala, videla sam obeležje u našem selu. Spoznavala sam da moj otac nema majku, brata, da su ubijeni. Dok sam odrastala to sam poimala kao neko svakodnevno ubistvo, da se dogodilo što se dogodilo i tako sam to prihvatala“, priča Marina.
No vremenom je saznavala istinu, slušajući priče o zločinu u kojem su ubijeni i njena baka i stric. Nije razumela zašto niko nikada nije odgovarao za to.
Dva dana uoči Badnje večeri po Gregorijanskom kalendaru 1993. godine, na područje Lašvanske doline, koju je bila pod opsadom tadašnje Armije RBiH, stiže konvoj od 120 kamiona humanitarne i medicinske pomoći iz Hrvatske. Pomoć je bila namenjena kako Hrvatima, tako i Bošnjacima u enklavi Mahala u tom delu centralne Bosne, ali i jevrejskoj zajednici u Zenici.
„Lažno“ primirje
Prolazak konvoja dugo je dogovaran, a za tu priliku zapovednici Hrvatskog vijeća obrane (HVO) i Armije RBiH potpisali su i dvodnevno primirje, kako bi konvoj mogao nesmetano da dođe i ode. Primirje su potpisali zapovednik Zbornog područja Vitez general Tihomir Blaškić i zamenik zapovednika 3. korpusa Armije RBiH general Džemo Merdan.
„U ranim jutarnjim satima, dok je sporazum o prekidu vatre još bio na snazi, izvršen je napad na delove obrane Viteza, konkretno na Križančevo Selo. Daleko sposobnije, odmornije snage, su zatekle nespremne branitelje na toj liniji odbrane, budući da je vladala neka euforija zbog dolaska humanitarnog konvoja, ali i vere u potpisano primirje“, prisjeća se Zvonko Čilić, novinar i publicista iz Viteza, a u ratu i član zapovedništva Viteške brigade HVO. Operacija je, prema njegovim saznanjima, bila kodnog imena „Krvavi Badnjak“.
Opisuje kako je već u prvom naletu probijena linija odbrane HVO. „Poginula su ili ubijena 34 vojnika i civila. Selo je zapaljeno. Pobijene su i domaće životinje“, kaže Čilić za DW. Prebrojavanjem ljudi, dodaje, zaključeno je da nedostaje još 30 ljudi. „Nije ih bilo među mrtvima, a onda su neki očevici potvrdili da je grupa ljudi odvedena u nepoznatom pravcu, ka severu, ka naseljima Počuljica i Dubravica, koje su držale muslimanske snage, i prema Zenici“, kaže Čilić.
Nedoumice i strahovanja oko njihove sudbine potrajale su 39 dana, a onda su, pod pritiskom Međunarodnog crvenog krsta i Unprofora, njihova tela vraćena – svako zasebno upakovano u plastičnu vreću UNHCR-a, u kojima se inače dostavljalo brašno.
Tada je usledio novi šok. Vreće sa telima su otpremljene u dvoranu Srednje škole u Vitezu, a identifikaciju je započeo, priseća se Čilić, Vitežanin dr Franjo Tibold.
„Tela su bila tako masakrirana, da je dr Tibolt pri identifikaciji jedanaestog leša izgubio svest“, pojašnjava Čilić. O tome svedoči i dokumentacija o samoj identifikaciji, gde kod jedanaeste žrtve prestaje veštačenje Franje Tibolta. U zapisniku do tog momenta, između ostalog, stoji: „Zdrobljena glava... izbijene oči... lica nema... preklan, rez širok 15 cm...“
O svemu, kako kaže Čilić, postoji i video dokumentacija, poznata su imena odgovornih, no do pre nekoliko dana, kada su usledila prva hapšenja, „niko ništa nije preduzimao“.
Pritvor za osmoricu uhapšenih
Po nalogu tužioca Posebnog odeljenja za ratne zločine Suda BiH, pre desetak dana su uhapšena osmorica osumnjičenih. Oni se terete „da su za vreme rata i oružanog sukoba između Armije RBiH i HVO, u svojstvu komandanata i pripadnika Armije RBiH sa područja Srednje Bosne i Viteza, postupali suprotno odredbama Ženevskih konvencija o zaštiti ratnih zarobljenika i civilnih osoba.“
Na teret im se stavljaju ubistva najmanje dvanaest boraca HVO koji su se prethodno predali kao i dve „žene hrvatske nacionalnosti“, pljačka i uništavanje imovine. „Na posmrtnim ostacima uočeni su tragovi zlostavljanja i odsecanja delova tela“, navodi se u saopštenju Tužilaštva BiH.
Proširenju istrage nada se Zvonimir Čilić, koji tvrdi da bi pred licem pravde svakako trebalo da se pojave i oni najodgovorniji iz vrha zapovedništva 3. Korpusa Armije RBiH, generali Enver Hadžihasanović i Džemo Merdan. Činjenica da nisu procesuirani najodgovorniji – ne samo u Križančevom Selu, nego u celoj Lašvanskoj dolini, u kojoj je ubijeno 653 vojnika i civila – „frustrira Hrvate“, kako kaže Zvonimir Čilić.
„Ne zato što nije samo Križančevo Selo procesuirano, što nije vršena istraga, nego zato što je različit tretman žrtava na bošnjačkoj strani, odnosno zločina koje su počinili Hrvati, i na drugoj strani koje su počinili Bošnjaci. Uvek su hrvatske žrtve nekako bile u drugom planu, zanemarivane ili potcenjivane ili minimalizovane“, tvrdi Čilić.
Naglašava da je i sam zgrožen zločinom snaga HVO-a nad Bošnjacima u obližnjem selu Ahmići, počinjenom na samom početku 316 dana duge blokade Lašvanske doline u aprilu 1993. godine. Ipak, ne slaže se sa izjavama bošnjačkog lidera Bakira Izetbegovića da su zločine nad Hrvatima počinili „neodgovorni pojedinci“, te smatra da bi „žrtva morala imati isti tretman bila ona srpska, hrvatska ili bošnjačka“.
Nema budućnosti bez raščišćavanja prošlosti
„Ovo nije priča samo o Hrvatima i priča samo zbog Hrvata. Ovo je i priča zbog naših suseda i prijatelja Bošnjaka“, kaže za DW Ivan Sajević, poslanik HDZ u Kantonu Središnja Bosna. „Mislim da neke stvari definitivno moramo razgolititi do kraja i moramo biti spremni zatražiti oprost, a s druge strane i biti spremni da oprostimo.“
I Čilić i Sajević svesni su da procesi neće biti jednostavni, budući da je od zločina prošlo 25 godina, te da su mnogi potencijalni svedoci možda umrli u međuvremenu. Do istine se ipak mora doći, na svim stranama, smatraju oni.
„Nadam se da je ovo dobar početak, a ja ću reći kao čovek koji je rođen i odrastao ovde – imao sam i imam prijatelje i muslimane i Srbe i Hrvate, naravno – nema pravog pomirenja, nema pravog suživota bez raščišćavanja naše nedavne prošlosti. Ovo sve što mi sad glumimo ili što glume političari, to je sve veštačko“, kaže Zvonimir Čilić.